Dio četvrti

„Za svoje ću kosti sam izdubsti raku
U tlu masnih gruda gdje puževa ima
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko morski pas skriven u dubokim dnima“

Baudelaire mu je svakako omiljeni pisac. Uživao je čitajući njegovu poeziju što bijaše mračna poput njegova uma. Odgovarao mu je tim više što je i sam znao koliko je svijet surov. Ha, i Baudelairea će jednom zaboraviti, a martina neće ni upoznati. Često je sam sebe lovio kako mašta o tome da je slavan i zatim bi sam sebe kaznio time da ne bi jeo danima. Kazna mu je godila. Zadnja kazna koju je dobio bila je od stare. Morao je očistiti cijelu kupaonicu vlastitom četkicom za zube i nastaviti je koristiti. Nije mu to toliko smetalo, uživao je u kaznama. Smetalo mu je to što bi se stara nakon toga pravila da se ništa nije desilo. Neiskrenost mu se gadila. Pogledala bi ga nakon toga blagonaklonim pogledom od kojega mu je bilo toliko mučno da bi joj se najradije bio izbljuvao po faci. Ali nije. Morao je glumiti dobro dijete.